За разлику од досадашњих књига др Александре Павићевић која се већ дуги низ година бави проучавањима из области антропологије смрти, Погребне праксе су „ослобођене“ или, пак лишене филозофских размишљања и антрополошких интерпретација. За читалачку публику која о Србији не зна готово ништа, а посебно не о овој теми, било је неопходно пружити фактографски дијахронијско-синхронијски приказ начина на који су смрт и све оно што је у вези са њом „организовани“, односно, стављени у оквире институционализованих друштвених механизама. Због тога, ауторка, након историјске и етнолошке перспективе, приказује функционисање савременог система погребних пракси. Посебну вредност ове публикације представља праћене управо те нити – традиционалног одношења према смрти – нити која  води све до данашњих дана. Различите званичне друштвене инстанце – од државе и општинских самоуправа, па до погребних предузећа, умногоме преузимају  наслеђене обрасце, још увек присутне у колективном схватању смрти, умирања и погребног ритуала.